:: r a s e n i x ::

Vest

O civilizaciji zemaljskoj šta ćemo reći?

Da je bio sistem šarenih lopti od dimljenog stakla.

U kome se uvijao i izvijao končić svetlećih plinova.

Ili da je to bio skup zrakopodobnih palata

Što streljaju iz kupola s ogromnim kapijama

Iza kojih je koračala nakazanost bez lica.

I da su svakodnevno bacane kocke, a kome bi ispalo nepovoljno,

Bio bi vođen na žrtvu: starci, deca, mladići i devojke.

Inače, možda ćemo takođe reći da smo živeliu zlatnom runu

U duginoj mreži: u čahuri od oblaka

Smeštenoj na grani galaktičkog drveta,

A ta je naša mreža bila istkana iz znakova:

Hijeroglifa za oko i uho, ljubavnih prstenova.

I zvuk se razlegao u sredini, zvuk što nam je vajao vreme,

Svetlucanje, treperenje, cvrkut govora našeg.

Jer iz čega smo mogli isplesti granicu

Između iznutra i spolja, svetla i ponora,

Ako ne iz samih sebe, iz toplog daha,

Boje na usnama, gaze i muslina,

I bila što kad ućuti - svet umire.

Ili o zemaljskoj civilizaciji možda nećemo ništa reći,

Jer niko ne zna šta je to odista bilo.

                                        ČeslavMiloš 

od Radovana Vlahovića

Pred zoru, kad je najtamnije, nedeljom, nad belinom papira, zastanem.
Mrk i sumoran, kao ostareli kurjak, što je u hladnoći i tami jazbine,
posvećeno i strpljivo, do u nedogled lizao otvorene rane.
Zastanem i čitavu večnost ćutim. A o tebi sam želeo govoriti.
Prezirem dah svoj. Prezirem razum svoj. Prezirem ime svoje.
Sedam Vlašića nada mnom, u zoru, u nevidelu. Belim Te papirom sebi grabim.
Ćutanjem se Tobom davim. Kupino u srce urasla. Tišina si duše moje....

... i još nešto New blog on the block!