:: r a s e n i x ::

ДА НАС БЕШЕ ПЕТОРО У МАЈКЕ

Здраво, моја вољена урвино,

здраво, бреже, белутку, јаруго,

поточаро, башто, постојбино,

кућо стара – не видех те дуго.

Крај наћава совра усправљена

и црепуља хладна крај огњишта.

Снуждили се ибрик и тестија –

пресушила стара појилишта.

На вериги виси црни бакрач,

на тавану – бела паучина.

Зарђали и посипка и сач.

Задругују тмина и тишина.

На полици, у малој прегради,

где су некад мирисале дуње,

жалосно је, ал' шта да се ради,

молитвеник у прашини труне.

Са иконе, са источног зида,

Свети Ран'ђо са жезлом и вагом

к'о скитницу посматра ме немо

с мирном сетом у погледу благом.

У дворишту усамљена крушка

ужиљена кореном и веком

над својом се хладовином љушка

као некад над мојом колевком.

Да нас беше петоро у мајке

не би реза на вратима била,

нити икад на тавану нашем

не би сова своје гнездо свила.

Да нас беше петоро у мајке

ова кућа не би била стара.

Жита би се модра таласала.

Брујала би наша поточара.

Да нас беше петоро у мајке.