Slavoljub Ljuba Jovanović
ДА НАС БЕШЕ ПЕТОРО У МАЈКЕ
Здраво, моја вољена урвино,
здраво, бреже, белутку, јаруго,
поточаро, башто, постојбино,
кућо стара – не видех те дуго.
Крај наћава совра усправљена
и црепуља хладна крај огњишта.
Снуждили се ибрик и тестија –
пресушила стара појилишта.
На вериги виси црни бакрач,
на тавану – бела паучина.
Зарђали и посипка и сач.
Задругују тмина и тишина.
На полици, у малој прегради,
где су некад мирисале дуње,
жалосно је, ал' шта да се ради,
молитвеник у прашини труне.
Са иконе, са источног зида,
Свети Ран'ђо са жезлом и вагом
к'о скитницу посматра ме немо
с мирном сетом у погледу благом.
У дворишту усамљена крушка
ужиљена кореном и веком
над својом се хладовином љушка
као некад над мојом колевком.
Да нас беше петоро у мајке
не би реза на вратима била,
нити икад на тавану нашем
не би сова своје гнездо свила.
Да нас беше петоро у мајке
ова кућа не би била стара.
Жита би се модра таласала.
Брујала би наша поточара.
Да нас беше петоро у мајке.
